Narodne mudrosti su mudrosti hiljadugodšnjih iskustava. Dobrih ili – loših. Imaju ogromnu vrednost ako se iz njih izvuku pouke. Kao u onoj da u svakoj nevolji ima i po nešto – dobro. Nesrećne posledice posle katastrofalnih poplava u Srbiji ispravljaće se sporo i veoma teško. Ono opšte-narodno (struja-voda-putevi-mostovi-škole-. . .) ići će nekim tokom, u zavisnosti od mnogih okolnosti. Verovatno bez većih dilema, već prema (finansijskim) mogućnostima i poznatim standardima.


U tom pogledu najteže će biti u poljoprivredi sa porodičnim gazdinstvima. Počev od toga kako bar malo povratiti desetine uništenih njiva i useva. Da se bar donekle nadoknadi šteta – uloženi kapitak, izgubljena žetva! To je nekako – sagledivo, pa je moguće očekivati rešenja u kraćem vremenu.


Ali šta sa srušenim štalama, izgubljenom stokom ili mašinama? I tu će biti prvi uslov onaj osnovni – koliko para, toliko muzike! Samo, treba odmah znati da to u ovom trenutku u poljoprivredi nije (i ne može biti) najvažniji uslov!! Ovo tvrđenje odmah nameće i pitanje: da li je moguće da ima nešto što je važnije od – para!!??


Poljoprivreda je u suštini veoma složena. Ogromne razlike po regionima, opštinama, selima pa sve "od kuće do kuće"! Dva najvažnija dela su (kao prvi) primarni (biljna proizvodnja) i (kao drugi) sekundarni (stočarstvo).


Oštećena ili čak uništena biljna proizvodnja na 100-nak hiljada hektara traži hitno rešavanje. To znači pomoć da se spasi (ili bar umanji šteta) koliko je moguće za ovu (tekuću) godinu. Kao "hitno" znači praktično – odmah, već za koji dan, nedelju-dve. I ono bar najvažnije – seme, đubrivo, gorivo, bar koji dinar za svaki hektar.



Ono "sekundarno" ili "prateće" (stočarstvo) – to je već nešto drugo. Tu treba odmah razlikovati najmanje dva "koraka" ili faze pomoći:


- prva faza – odmah, hitno ili – goruće;

Veći broj stoke je i u najugroženijim delovima verovatno nekako opstao. U teškom stanju svakog grla stoke, danima sa malo ili čak bez hrane. Tu će već od sutra trebati podjednaka pomoć kao i svakom udroženom domaćinu. Pre svega osnovna hrana, a zatim pomoć da se i ostalo povrati u neko pređašnje stanje.


- druga faza – postepeno, za trajna rešenja.

Ova faza se odnosi na one najugoženije – one koji su ostali i bez štala i bez svojih stada. Treba se nadati da je broj takvih manji, ali će prava rešenja za njih biti mnogo teža za ostvarivanje. Kod takvih slučajeva se javlja više problema. Od svih njih jedan se izdvaja kao daleko najvažniji. To je usmerenje u budućnost sa nekoliko podjednako važnih problema ili pitanja:
a) da li i dalje ostati pri predhodnom broju stoke (veličini farme);
b) da li ostaje ista vrsta ili ista kategorije stoke;
c) kako iskoristiti priliku da obnovu rase;
d) dali (i kako) po nešto udruživati, itd.


a) Isti ili veći broj stoke?

Odgovor po ovom pitanje je (bar principijelno) pozitivan. To znači da se razmišljanja i odluke usmeravaju ka povećanju broja stoke i farme u celini. Do koje mere? U suštini do neke uobičajene "norme" od najmanje 1, pa sve do nekoliko uslovnih grla po hektaru raspoložive površine (sopstvene ili nekog trajnijeg zakupa). Time se u velikoj meri u pogledu veličine obezbeđuje ona konkurentnost, koju već sada nameće veći deo Evrope.


b) Goveda ili svinje?

Promena vrste stoke je veoma složena i teška odluka. Ona zahteva šire poznavanje stanja svakog porodičnog gazdinstva i pojedinačno angažovanje stručne savetodavne službe. Promena kategorija kod iste vrste stoke takođe nije jednostavna. Ovde je odluka svakako lakša i može se jednostavnije i lakše realizovati.


c) Rase višeg kvaliteta?

Obnova rase kod svih vrsta stoke je u ovoj sitaciji obavezna i sigurno prilika za podizanje do onog nivoa koji je moguć u svakom pojedinačnom slučaju (porodičnom gazdinstvu). Kod obe najvažnije grane stočarstva (govedarstvo – svinjarstvo) oslonac bi trebao (ili čak – morao) da bude na reprodukcionim centrima. Istovremeno sa početnim uvozom priplodnih grla prilika je da se zasnuju sopstvene kontrolisane reprodukcije na način i po principima, kakvi već odavno postoje u zemljama iz kojih danas uvozimo priplodna grla. To se posebno odnosi na svinjarstvo kao granu stočarstva koja je u tom pogledu u Srbiji u mnogo težoj situaciji!


d) Obavezno udruživanje!

Udruživanje je jedna od mera bez kojih je skoro nemoguće rentabilno poslovati u poljoprivredi Evrope. U tom pogledu Evropa ima nekoliko ozvaničenih načina udruživanja, koja se aktivno pomažu. Za stočarstvu su najvažnija dva:

d-1 – zajedničko obavljanje najvažnijih i najvećih radova u biljnoj proizvodnji (oranje-setva-zaštita bilja-košenje-baliranje-siliranje- . .);

d-2 – obezbeđenje međusobne pomoći za slučaj potrebe (ili za oslobađanje bar jednog dana nedeljno od obaveza oko stoke).



Udruživanjem se smanjuju troškovi, postižu bolji proizvodni rezultati, obezbeđuje klvalitetniji život, ...


Kod izgradnje novih stočarskih objekata (ili većih rekonstrukcija postojećih) nameću se veoma ozbiljni problemi oko njihovog tehničko-tehnološkog projektovanja. Tu se izdvajaju dve grupe većih poteškoća:

a) Srbija nema usvojena i dostupna idejna rešenja ni za jednu vrstu ili kategoriju stoke;

b) U Srbiji ne postoji (dovoljan) kadar koji bi mogao da brzo reaguje i da odgovori potrebama, koje će se uskoro nametnuti;



Šta uraditi u ovom pogledu već u narednim mesecima?


Za početak će biti dovoljno da se urade dva osnovna "koraka":

- da se pripreme skice idejnih tehnoloških rešenja sa najvažnijim normama za obe veće grane stočarstva sa po nekoliko varijanti po kategorijama i po broju stoke,

- da se organizuju kraća savetovanja sa specijalistima savetodavnih službi po najvažnijim regionima (koji će biti nosioci i odgovorni u realizaciji projekata izgradnje ili rekonstrukcije).

Ovde na kraju u vidu zaključka da se istakne još jednom:

- pribavljanje pomoći za obnovu u poljoprivredi ostaje i dalje prvi zadatak, sa ciljem (i željom) da ta pomoć bude što veća (nezavisno odakle dolazi);

- mnogo važniji, složeniji i teži zadatak je što bolje usmerenje pomoći bilo koje vrste i veličine za sve slučajeve trajnih ulaganja (izgradnja-rekonstrukcija objekata, obnova rasnog sastava, nabavka i korišćenje savremene opreme, ... ).


Za sam kraj da se ne zaboravi da je čovek najvažniji uslov uspeha! Posebno u složenoj poljoprivredi, kakva je ona danas. U tom pogledu investicije u ljude su iz godine u godinu sve važnije. Sa dobrom obukom, redovnom razmenom iskustava i stalnim „dopunjavanjem“ već poznatog – to je već odavno postala obavezna ulaganja u ljude.



Prof. dr Milan St. Tošić



Tekst preuzet sa http://moba.rs/